Pocetna » Zdravlje


4 vrste pamćenja.



loading...

  Ocenite članak: 0
pregleda: 408
Dodao/la: ElGato
datum: 2012-02-01


Ljudski mozak ne pamti, navodi Klaudija Tebel Nađ, autorka knjige „Pamćenje“, iz koje prenosimo ovaj članak, već kroz četiri stupnja čulne obrade podataka pohranjuje sve čega će moći da se ikada seti.

Pamćenje kao takvo ne postoji i, kada se taj princip shvati, lakše se uči.
Ovim rečima Klaudija Tebel Nađ počinje priču o četiri vrste pamćenja ljudskog mozga.
U knjizi „Pamćenje“ sabrala je najnovija naučna saznanja i praktične vežbe kojima roditelji mogu da podstaknu u deci želju za učenjem, ali i sebi da olakšaju taj proces.


Neurolozi, kaže ona, poznaju četiri vrste pamćenja. Prvi stupanj čulne obrade podataka nazivaju prajmingom, tu se čovek seća draži ili čulnog utiska kome je već bio izložen. Postoji, zatim, proceduralno pamćenje i ono je nadležno za naučene motoričke aktivnosti. Kao treći sistem pamćenja evolucija je izgleda, kažu naučnici, razvila sistem znanja koji se često označava i kao semantičko pamćenje. Četvrto je epizodno pamćenje. Pošto se njime uglavnom pohranjuju autobiografska sećanja, često se naziva i autobiografskim pamćenjem.

Utiranje puta
Prajming je „olakšano učenje“ ili „utiranje puta“. Može da se dogodi brzo i bez potpune svesnosti, a takođe i onda ako neka nova draž samo liči na prvobitnu. Ako je malom detetu poznat jedan pas, ono će sve druge takođe prepoznavati kao pse, mada izgledaju drugačije.
Kroz prajming odojčad i mala deca uče putem oponašanja, i to bolje nego ako im se neki proces objasni s puno reči. Roditelji daju model ponašanja koji deca nesvesno kopiraju – što ima dalekosežne posledice kada je reč o vaspitanju – samo pomislite na lepe manire, navike u gledanju televizije, interesovanje za čitanje ili bavljenje sportom.
Mehanizme prajminga koristi i reklama, oslanjajući se na draži koje se opažaju ispod praga svesnosti.

Motorička memorija
Ko je jednom naučio da vozi sličuge radi to automatski. Ako smo motoričke procese jednom naučili sa svesnom kontrolom, nakon toga ih uvek automatski znamo i nije nam više potreban svestan napor da bismo se setili detalja. Ali što više vežbamo, utoliko smo bolji!

Semantičko pamćenje
Pamćenje činjenica nadležno je za školsko znanje, opšte poznavanje sveta i gradi se u tesnoj sprezi s epizodnim pamćenjem. Reči ili geografski pojmovi se izgleda pamte na sličan način kao i autobiografski događaji. Tek čestim ponavljanjem oni gube ličnu obojenost i mogu da stoje samostalno.
Na primer, dete na prvom putovanju kod rođaka nauči da je Zrenjanin u Banatu i kasnije te naučene činjenice može da se seti i bez obaveznog prizivanja u svest svog prvog putovanja. Memorisanje činjenica, međutim, najbolje funkcioniše ako nas se one i lično tiču.

Epizodno pamćenje
Biografski podaci se uvek memorišu s emocijom. Svako mesto, vreme, činjenice – sve je uvek skopčano s pozitivnim ili negativnim osećanjima koja su učestvovala u formiranju naše ličnosti i koja idu uz sve to.
Za svesno sećanje, međutim, potreban je jezik. Epizodno pamćenje se kod dece ne razvija pre njihove treće ili četvrte godine. Zbog toga se godine života koje ovima prethode označavaju kao infantilna amnezija, jer većina ljudi ne može da ih se seti. U ovom vremenskom periodu mozak raspolaže najvećom gustinom sinapsi. Po principu „koristi ih, ili nestaju“ te veze među nervima nastavljaju da postoje ili se razgrađuju.
Neurolozi pretpostavljaju da deca počinju da razvijaju svesno epizodno pamćenje tek nakon što su sigurno ovladala obimnijim rečnikom. To bi značilo da je epizodno pamćenje zavisno od pamćenja činjenica i od inteligencije i da se oslanja na njih. Epizodno pamćenje zahteva najviši stepen svesti. Ono potpuno sazreva tek oko dvadesete godine, nakon brojnih promena sinapsi.


Samo registrovani korisnici mogu upisivati komentare.

|