|
‘DOBRI VIL HANTING’ iz ugla psihologa
|
|
|
|
Filmove ponekad doživljavamo kao zabavu, ali takođe želimo i da nas neko ostvarenje zaintrigira i trgne te da se zapitamo o raznim stvarima nakon što vidimo ljude koji se trude da budu bolji, suočavaju se sa nezamislivim preprekama ili čak žrtvuju sebe za veće dobro.
U režiji Gas Ven Senta (Gus Van Sant), ‘Good Will Hunting’ je bio nagrađen sa dva Oskara.
Ovaj sjajan kultni film sigurno ste pogledali, pročitajte kakva je njegova analiza iz ugla psihologa.
‘Šta ja imam, poremećaj atačmenta?’ pita Vil Hanting svog terapeuta a ovaj ćutke klimne glavom. Činjenica da gledalac saznaje za ovu ‘dijagnozu’ na samom kraju terapijskog procesa znači da ona nije ni bila toliko bitna – ili jeste? Možda se ta reč, privrženost, mogla izgovoriti tek kad su neke glavne teme ipak razrešene.
Vil Hanting kao filmski junak pokazuje mnoge odlike dezorganizovanog atačmenta. Upućen je na terapiju zbog nasilničkog ponašanja naredbom suda. Kao dete bio je zlostavljan i prošao je kroz brojne hraniteljske porodice; teško mu je da uspostavi značajne i stabilne odnose sa drugim ljudima, čini se da nema empatije za druge ljude mimo svojih prijatelja, ne može da kontroliše bazične emocije kao što je bes.
Ako mu se neko ne dopada ili se sa njim ne slaže, Vill će ga mirne duše izvređati ili čak istući. Ima i samodestruktivni skript u kome njegovi intelektualni potencijali nikada ne mogu biti iskorišćeni, jer sa umom matematičkog genija radi kao čistač na univerzitetu. Kada oseti vezanost za Skajler, raskida sa njom gotovo bez ikakvog vidljivog razloga, što u njoj izaziva zbunjenost i tugu. Vil, naprotiv, gotovo da i ne izgleda tužno i reklo bi se sve do samog kraja filma da uopšte ne pati zbog raskida, što je tipičan primer mehanizma disocijacije.
Kao mehanizam odbrane, pored očigledne disocijacije Vil koristi i intelektualizaciju. Jasno je da mnogo čita i obrazuje se, ali ovo koristi kao sredstvo da se distancira od ljudi. Osobe sa sigurnim atačmentom, recimo, ne prezaju da znanje i interesovanja podele sa drugim ljudima, dok Vil to ne čini. Kada ga terapeut pita o važnim osobama u njegovom životu, Vil navodi Šekspira i Ničea, koji su dovoljno udaljeni i ‘mrtvi’ i koji ga više ne mogu povrediti.
Na prvi znak nelagode i signal ranjivosti, Vil beži. Evidentno je da nije naučio da kontroliše anksioznost, koja je vezana za pomisao da je od nekoga zavistan; njegova jedina kontrola vezana je za intelektualne sadržaje, koje ne deli ni sa kim jer bi i na taj način mogao da izgubi kontrolu. Čak se i ne druži s ljudima sa kojima bi mogao da podeli ovaj sadržaj. Jedini odnos u kome Vil dozvoljava sebi da pokaže ranjivost je odnos sa Čakijem, koji je topao i privržen ali istovremeno intelektualno nema iste kapacitete i interesovanja kao Vil, što može opet predstavljati granicu između njih dvojice.
Skajler, koja je takođe prikazana kao osoba puna ljubavi i iznad svega iskrena, najverovatnije osoba sa sigurnim atačmentom, koja šalje konzistentne poruke i ne igra ’igrice’ – ipak predstavlja pretnju za Vila, što zbog njegove ranjivosti što zbog činjenice da u intelektualnom smislu može da mu parira.
Za njega je odnos sa Skajler rizičan u smislu da mehanizmi odbrane koje je izgradio više nisu dovoljni i on sa tim odnosom ne može da se uhvati u koštac do završetka tretmana . Više od svega, film je realističan u prikazu prave ljubavi koja ne može da nas ’spasi’, već je potrebna stručna pomoć ako imamo ozbiljne probleme i traume, kako bismo bili spremni za intimnost.
Vil izaziva Skajler: ’Šta, da nećeš možda da me spasiš?’ na šta ona odgovara: ‘Ne, ne želim da te spasim, želim da te volim’. Vil joj kaže: ‘ne pričaj gluposti’, jer u tom trenutku uopšte nije spreman da čuje tako nešto, više je spreman da je udari, što lišava trenutak romantike.
U tretmanu, Šon se trudi da sa Vilom uspostavi odnos sigurne privrženosti. Ova veza omogućava Vilu da stvori sigurniju sliku o sebi. Šon kao terapeut pribegava korišćenju sebe – sopstvenog detinjstva, bola zbog smrti žene, i na taj način pokazuje Vilu da možemo biti ranjivi bez opasnosti po sebe. Zbog deljenja ranjivosti Vil doživljava svog terapeuta kao ljudsko biće, a ne samo kao još jednu ’odraslu osobu’ koja će ga ostaviti na cedilu.
Takođe, ako terapeut pokaže sličnost sa klijentom i nakon toga mu ponudi ’alat’ za promenu, to budi nadu u promenu i u samom klijentu. Terapeut potom preuzima ulogu simboličnog roditelja i staratelja, kakvog Vil nikada nije imao, trudeći se da popuni ’praznine’ u Vilovom razvoju.
Na primer, čak pričama o sebi i svojoj ženi Šon se trudi da pokaže Vilu kako izgleda ljubav i intimnost između muškarca i žene, što Šon nije nikada video niti doživeo: ljubav prema drugome uprkos njegovim (i sopstvenim) nedostacima. Ova terapija ima odlike i rekonstruktivne terapije gde terapeut preuzima ulogu roditelja, i možda upravo iz tog razloga terapija započinje u Boston Public Gardenu, mestu gde roditelji inače dovode decu za vožnju po jezeru.
Važan deo istraživanja može biti identifikacija povreda pri atačmentu ili sećanja na odbacivanje, povređivanje i napuštanje. Evociranje takvih uspomena može biti bolno i postoji opasnost od odbrambenih kontra-optužbi. Otkriti ovakve priče i pomoći da se one saslušaju implicitno prenosi poruku da to može biti bezbedno, sadržajno i da može pomoći u produbljivanju međusobnog razumevanja osećanja. Zauzvrat, pomaže da se u pitanje dovede moćno i često destruktivno komunikacijsko pravilo da je isuviše opasno pričati o takvim stvarima i da će negativne posledice uslediti ako se sa pričom nastavi.
Upravo na ovoj pretpostavci zasniva se i scena u kojoj Vil i Šon jedan drugome pričaju traumatična sećanja iz detinjstva, a potom Šon govori Vilu da on nije kriv za ono što mu se desilo i što mu se još uvek dešava. Vil odgovara najpre sa intelektualnog nivoa: ‘Znam’, i bez mnogo emocija, ali postepeno ga obuzimaju emocije, bes i na kraju tuga, a Šon je tu (protivno pravilima većine terapijskih škola, ali nekako zdravorazumski i ljudski) da ga ‘pridrži’ i zagrli.
Nakon ove scene više ništa nije isto, jer se Vilov osećaj da nije vredan ljubavi i zasniva na osećanju krivice zbog negativnih ranih iskustava. Već na narednoj seansi Šon saopštava Vilu: ‘To je to, sada si slobodan čovek’.
Potom se zagrle i postavlja se pitanje etičnosti ovog zagrljaja: Vil pita terapeuta je li grljenje dozvoljeno, a ovaj odgovara: ‘Samo ako me uhvatiš za stražnjicu’. Čak i sam ‘oproštaj’ Vila od Šona porukom, pokazuje da je Vil naučio lekciju o intimnosti sa terapeutom kao modelom intimnih odnosa, na šta Šon daje komentar ‘ukrao mi je foru’.
IZVOR
| |
pregleda: 
