Pocetna » Nauka


Nauka: Šta smo postigli za 100 godina



loading...

  Ocenite članak: 0
pregleda: 519
Dodao/la: Nacelnik
datum: 2012-01-05


Danas slušamo o potrazi za Higsovim bozonom, o ekstrasolarnim planetama, o novim materijalima... Međutim važno je i znati kako smo došli do ovde. Osvrnimo se na fiziku pre 100 godina.

“Ako sam video dalje od drugih, to je stoga što sam stajao na plećima divova.”
1676. Isak Njutn



Te 1911. godine u nekim delovima sveta buktali ratovi, Ajfelov toranj je bio najviša građevina, a Nijagarini vodopadi su se zaledili. Te iste godine, naučni velikani su hrabro raširili svoja krila i dali nam svoja pleća da na njima stojimo.

Velika pažnja posvećena je ove godine hemiji i Mariji Kiri - jedinoj ženi dobitnici dve Nobelove nagrade. UNESCO je tekuću godinu u kojoj obeležavamo stogodišnjicu druge Nobelove nagrade Kirijeve proglasio međunarodnom godinom hemije. Tako smo imali prilike da kroz razna naučno-popularna predavanja saznamo mnogo o Mariji Kiri - kako o njenom privatnom životu i deci, tako i o oblastima nauke koje su nju fascinirale, i dovele do njenih otkrića. Mogli smo da shvatimo da je tako genijalna žena, pre sto godina, mogla biti i jedna od najuspešnijih naučnica i dobra majka - ćerka sa Nobelovom nagradom u rukama - nije mala stvar.

Međutim, postoje dela i otkrića koja su ove godine takođe proslavila stoti rođendan, a kojima nije odato priznanje u vidu međunarodne godine, pa tako nisu okupirale pažnju šire javnosti. Čini mi se da to odaje utisak da se te, 1911. godine, naučnici nisu bavili ničim drugim osim hemijom i da je jedini naučnik bila Marija Kiri. Pa baš i nije tako!

U decembru iste godine je jedna ekspedicija predvođena Norvežaninom Roaldom Amundsenom napravila prve korake na Južnom polu. Iste godine je američki istraživač Hiram Bingam otkrio Maču Pikču, drevni grad civilizacije Inka. Prvi korak na Južnom polu i otkriće drevnog grada uticali su na svest svih nas, stanovnika planete Zemlje. Pre svega, saznali smo na koje mesto treba da poželimo da odemo kada je kod nas pedeset stepeni iznad nule-kada se i kamen topi i gde jedino žive pingvini, kao i da su još u doba Inka znali za biljku halucinogenog dejstva- koku.

Ali 1911. godinu će svi zaljubljenici u fiziku takođe pamtiti. Naime, Ernest Raderford je iz niza eksperimenata došao do revolucionarnog zaključka o unutrašnjoj strukturi atoma, odnosno do toga da je atom prilično šupljikav i da ima jedno malo, masivno (u mikrosvetu) i pozitivno naelektrisano jezgro. Zanimljivo je da je Raderford svoj eksperiment izveo bombardujući, tada najtanje moguće, folije zlata elektronima.

Ako ste se ikada zapitali iz čega se sastojite i kako izgleda taj “osnovni sastojak vas”, znajte da je odgovor na to pronađen pre sto godina i da sve detalje možete pronaći u nekom od udžbenika iz fizike. Do ovog otkrića se mislilo da su elektroni “ubodeni” u neki “puding” pozitivnog naelektrisanja, a onda se Raderford odvažio da pomeri granice i rezultatima eksperimenata dokaže da je atom šupljikav i da njegova struktura podseća na planetarnu strukturu našeg Sunčevog sistema. Svima nam je održao lekciju i pokazao da granice moraju da se pomeraju i da se pitamo “šta je iza?”. Njegov primer su nastavili da slede fizičari i sada, sto godina kasnije, tragaju za poreklom mase u Evropskom centru za nuklearna istrazivanja (CERN).

Upravo ova institucija i eksperimenti koji se u njoj danas realizuju su veza između dva vrlo važna otkrića iz 1911. godine. Istraživanja atomskog jezgra, njegovih sastavnih delova i strukture njegovih sastavnih delova u sudarima protona ne bi bila moguća bez superprovodnih magneta koji se kriju u tunelu Velikog hadronskog sudarača. Superprovodnost je fenomen koji je prvi uočio i pokušao da obasni Heike Kamerling Ones 1911. godine. Za neki materijal kažemo da je superprovodan kada on stvarno super provodi struju, odnosno kada nema otpora, a to se događa na nekim stvarno niskim temperaturama.

Ovom njegovom otkriću prethodilo je to što je 1908. uspeo da učini tečnim helijum (inače gas), čija je temperatura u tečnom stanju oko -272 stepena Celzijusa. Ones je dao veliki doprinos nauci jer se i tečni helijum, a i superprovodnost kao fenomen, koriste i danas, vek kasnije, kako u istraživanjima (superprovodni magneti su najmoćniji elektromagneti današnjice) tako i u unapređenju saobraćaja (maglev vozovi). Maglev vozovi bi trebalo da levitiraju po principu Majsnerovog efekta, koji je posledica superprovodnosti, prikazanom u sledećem video klipu:



0   Spam
Nikola98dj   (2012-12-17 4:51 PM)
Wow

0   Spam
nikola1971mk   (2012-08-08 9:12 PM)
xd

Samo registrovani korisnici mogu upisivati komentare.

|