|
Sudbina dečaka sa 13 života fascinira i 77 godina posle njegove smrti
|
Ocenite članak: 0
|
|
 pregleda: | 751 | | Dodao/la: | Gale | | datum: | 2014-04-16 |
|
Mali Viktor je imao takav osmeh da je njim umeo da izmami sve što bi poželeo. Ali nije želeo mnogo. Živeo je sa ocem stolarom, majkom domaćicom i petoro braće i sestara u sirotinjskom predgrađu Mančestera, u vreme kad ni bogatijima od njih nisu cvetale ruže. Njegova životna priča ni 77 godina posle tragične smrti ne prestaje da fascinira.
Viktor Holms je bio dete Pitera i Elizabete Holms, a njegov otac se nije libio da pokaže ko mu je među šesotoro naslednika miljenik. U noći kad je umro, jedna od poslednjih stvari koje je uradio bila je da na poleđini sinovljeve fotografije napiše sledeće:
“Sav svoj alat ostavljam Viktoru ako obeća da će jednog dana postati stolar kao njegov tata.“
Kako otac nije dočekao da vidi odrastanje svoje dece, tako, nažalost, ni mali Viktor nije uspeo da ispuni njegovu poslednju želju. Umro je tri nedelje pre 12. rođendana. Ipak, njegova smrt, kao ni njegov život, nisu bili sasvim obični.
Na naslovnoj strani lokalnih novina Viktor se prvi put našao 1934. godine. O njemu je pisalo:
“Devetogodišnji učenik Viktor Holms doživeo je svoju 11. nesreću kada je na nogu prosuo vrelu vodu i zadobivši ozbiljne opekotine. Pre ovoga, Viktor se tri puta zamalo udavio, dva puta ga je udario auto, a jednom motor, i jednom se ozbiljno opekao karbidom.“
Viktora je, dakle, mančesterska javnost dobro upoznala kao dečaka koji ima više života nego mačka.
Tih tridesetih godina kada je u Engleskoj vladala velika kriza, većina sebi nije mogla da priušti zdravstvenu negu. U bolnicu se odlazilo samo kad zbog ozbiljnosti stanja nije bilo drugog rešenja, a pozivi za kola hitne pomoći siromašnima nisu ni padali na pamet. Siromašni su se, koliko god bolesni ili povređeni bili, snalazili kako su umeli, samo da se ne obrate lekaru.
Znajući ovo, nije teško zamisliti koliko je ozbiljna bila nesreća koju je pred kraj 1936. doživeo mali Viktor, jer su ga njegovi očajni roditelji odmah odveli u bolnicu.
Igrajući se na ulici sa braćom, nestašni Viktor, očigledno sklon nezgodama, istrčao je u jednom trenutku na ulicu, pravo na konjsku zapregu. Točak mu je uhvatio nogu, a kako je kočijaš nastavio da vozi, jer isprva nije shvatio šta se desilo, nesrećnom dečaku je točak potpuno izvrnuo i izlomio nogu. Kad je kočijaš uočio dečaka, već je bilo kasno.
Lečenje je trajalo nekoliko nedelja, ali je noga bila toliko deformisana, da mališan više nije mogao da hoda bez štaka i konstantno je trpeo stravične bolove. Nije se, međutim, nikad požalio, a od osmeha, koji mu je bio zaštitni znak, nije odustajao.
Da je ovde bio kraj njegovim nesrećama, možda bi ovaj šarmanti dečkić, koji je i kad se najmanje imalo, od tate uspevao da izvuče sitniš za braću i sestre, poživeo i ostvario svoje snove. Ali je, izgleda, previše života potrošio.
Poslednja fatalna nesreća Viktora je zadesila već početkom 1937. na jednom gradilištu gde se igrao s decom, kada je, nepažljiv kakav je bio, upao u rupu s krečom. Više nije bilo pomoći.
Pošto majka nije imala novca da ga ponovo pošalje u bolnicu, smešten je u javnu ambulantu za siromašne, gde za njega nisu mogli mnogo da učine. Nekoliko nedelja je proveo tu, i poslednjim daškom svog šarma osvojio srca bolničarki.
Mali Viktor Holms umro je od hroničnog osteomielitisa, slabljenja srčanog mišića i amiloidoze. Njegova nesrećna majka, braća i sestre koji su ga obožavali, pa i medicinske sestre koje su ga negovale, neutešno su plakali dok su izmučeno telo dečaka polagali u grob pored očevog.
IZVOR
| |
