|
Poezija i proza
| |
 82
poruka na forumu
| |
 14
| |
 226
|
|
|
post # 31 | 2019-09-21 , 1:20 PM
|
Mali
Treba završiti,
a ne znam kako da počnem.
Počinje kraj, Mali.
Šta god da počne nakon kraja
za mene će to biti
tek pokušaj življenja
nakon života
koji smo jedno drugom poklonili.
Sebičan sam,
najradije bih da je kraj samo moj.
Moj kraj.
Kraj mene.
Time bih bio pošteđen bola
koji živ čovek jedva podnese
i ako je nebeske pravde,
bio bih tvoj anđeo čuvar
(manje anđeo, više čuvar),
da te čuvam od ovakvih
kad te, po zemaljskoj nepravdi,
ne mogu čuvati onako kako
muškarcu dolikuje da čuva ženu.
Biće bolje, Mali,
ne znam kako, ali mora biti.
Život će ti objasniti
ono što ljubav i ja nismo.
Proći ću te.
Najpre ću boleti kao da sam umro,
nebrojano puta ću ti kapnuti iz očiju,
bićeš besna što nisam tu
da me izudaraš i da mi svašta kažeš,
jer sam bitanga i đubre
što sam dopustio da me zavoliš.
Kad prestanem da klizim niz tvoje obraze,
grlićeš jastuk, reći ćeš
izvini, znaš da ne mislim tako,
jednostavno, nisam znala
da umem ovoliko da volim,
nije do tebe, đubre jedno.
Na kraju će od mene ostati uspomena,
a i nje ćeš se kad tad morati odreći,
jer će te kao sidro vezati za jedno mesto
i neće dati šansu novim jedrima
da te odvuku u nova prostranstva.
Ne bi bilo u redu,
da kažem ono što želiš da čuješ
(ono što mi kažeš, pa pitaš a ti mene),
znaš da te... i kad ne kažem.
Faliće mi život,
al’ teši me to što će ga za tebe biti.
Falićeš mi, Mali,
a ne znam šta će me utešiti.
Ne bih te više zadržavao.
Jebiga, Mali, počinje kraj.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. "
|
|
| |
105
poruka na forumu
| | |
25
| |
644
|
|
|
post # 32 | 2019-10-16 , 11:57 PM
|
MOŽDA SPAVAZaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.Vladislav Petković Dis
|
|
| |
82
poruka na forumu
| | |
14
| |
226
|
|
|
post # 33 | 2019-10-24 , 9:53 PM
|
Bio sam mnogo stariji od nje
Stid me je i da vam kažem koliko.
Svaki put kada bi mi otvorila vrata svog stana
Onako u pidžami, sa punđom na glavi
I nenašminkanog lica
Pomislio sam
’’Bože, ona je devojčica’’.
Prolazio sam sa njom kroz sva ona dela
Svetske književnosti
Koja je čitala na fakultetu.
Nismo pričali o ljudima iz okoline
Ni o našem nemirnom gradu
Ni o stvarnosti.
’’Ogovarao’’ sam Karenjinu
Dok ju je ona branila
Zajedno smo sudili Raskoljnikovu
Istim žarom i gorčinom..
Nisam znao
Vidi li u meni očinsku figuru
Ili srodnu dušu.
Nikad nisam uspeo da je dokučim do kraja.
Budila je u meni mladost
Želju za životom
Jer, ja i jesam bio
Mlad čovek zatočen u telu odraslog muškarca.
Posle toliko decenija
Opet sam pisao prstima po zamagljenim prozorima
I radovao se prvom snegu
I bivao opčinjen njenim trepavicama.
Njena mekana koža podsećala me je
Na njene krhke godine.
Još uvek je bila žustra, glasna, tvrdoglava
Buntovna prema životu
Tek je prevalila dvadesetu.
Još uvek joj je bila fora da se popne na prste i iskrivi mi šešir.
Nasmejavala me njena bezbrižna, rasejana mladost.
Nosili smo duge kapute
I pričali o piscima i novinarima
Koji su dobijali Pulicerove nagrade.
Gledali umetničke performanse
I plakali na delo Marine Abramović.
Slušao sam njene ideale
I bio pomalo ljubomoran na njih
Zbog ludačke strasti
S kojom je pričala o njima.
Nije mi bila teška
Kao što sam znao da je teška svim tim momcima
Za mene dečacima
Koji su njena generacija.
Volela je da se šminka i da izgleda starije
Približnije meni.
Pratila me na velikim događajima
I dodelama nagrada
Kao prijateljica.
Nosili smo crna odela
Oboje
Oštrog kroja
Sa kravatama.
Vezali bismo strogi, niski rep.
Oboje sa dugim kosama
Njena smeđa
Moja proseda…
Bila je luda
I ja sam bio lud
Za njom.
Toliko me je provocirala
Toliko mi je dolazila i izmicala
Ne zadržavajući se dugo
Ni u dolasku ni u odlasku
Volela je da je slušam
Znala je da ja kao odrastao
Stariji, zreo i ostvaren čovek
Neću gledati sa podsmehom
Na njena pitanja o smislu života
Na pitanja o sopstvenom egu
Pa čak ni na ona o modi, o minimalizmu, i parfemima.
Duše su nam se razumele
A vreme nas je u ogledalu
Svakog dana podsećalo
Koliko smo udaljeni jedno od drugog.
Tad sam se pitao
Prvi put
Šta je to vreme?
I kakvog smisla ono ima uopšte?
Posula je svoju magiju svuda po mom životu
Po peškirima kojim sam brisao njenu kožu od viskija
Po stolovima
I zidovima po kojima smo škrabali citate
Iz ljubavnih pisama velikana
Po policama
I knjigama sa vrhovima stranica obojenim u roze
Od njenog mokrog kupaćeg kostima
I po tepihu, i po parketu, i po krevetu…
Pustio sam je da ode
Kad sam shvatio da bi moja budućnost sa njom
Zaustavljala prirodan tok njene budućnosti.
Prestao sam da joj dolazim na vrata
I video sam je nedavno
U prolazu
Izdaleka
Bila je našminkana
Kao i uvek kad je želela da izgleda starije
Sa strogo vezanim, niskim repom.
Vraćam se u svoj stan
Kao napušteni samac
Tu se uvek pitam
’’Šta to vreme predstavlja?’’
Jer duša ne stari, samo telo
A po telu se poznamo, biramo i tražimo
Umesto po duši.
Tu je osećam
Kako demonstrativno viče kada je zezam
Što jedino što zna da napravi je Nes kafa
Tu se vrti praveći piruete
Tu me ispituje o mojim filmovima, knjigama i životu
I sluša me kao kada deci čitate bajke ili strašne životne priče
Nozdrve i zenice joj se šire
A usne opuštaju
Onako spremne da ih ljubim
Kao onda prvi put
Kad sam proklinjao i sebe i život
Što to radim
A istovremeno
Što nisam to radio ceo svoj život.
Tu njena magija isijava iz svakog kvadrata
Tu je volim
Onako kako ljudi treba da nauče da vole
Onako da shvate da je ta
Ta prava ljubav smisao celog našeg bednog života…
Ostao sam bez moje devojčice i devojke, ljudi
Ostao sam bez smisla.”
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom. "
|
|
| |
|
|
post # 34 | 2020-01-26 , 10:55 AM
|
Pogledajte me dobro! Ja sam celu jednu noć proveo u šifonjeru! Jeste! Od deset uveče do sedam izjutra! Devet sati na nogama, potpuno go, u onom mraku u naftalinu! Da sam samo jednom kinuo danas više ne bih bio među živima! No, ipak, sve se srećno završilo... Izašao sam živ iz šifonjera. Naravno, sa jednim dragocenim iskustvom i mnogo nekih i veoma značajnih misli. U ovoj ludoj glavi...Vidite, kad danas o tome razmišljam, provetren od naftalina i oslobođen straha... kako da vam kažem... sve se ukazuje u jednom novom svetlu. Pogledajte... Bilo nas je troje. Ona, njen muž i ja u šifonjeru. Kome je bilo najteže? Mužu? Ne, on ništa nije znao! Meni? Ne, ni meni... Slušajte, pa ja sam ipak pobegao... ja sam se sakrio! ONA, ona je podnela sve strahote te duge, duge noći!
Molim vas, pokušajte da zamislite tu stravičnu situaciju: muž se, posle dugog putovanja, iznenada vratio kući, željan nežnosti... A ona, koja treba i mora da mu pruži tu nežnost, ona zna da sam ja tu, u šifonjeru, da slušam i čujem svaku reč i svaki šum! Ona je, dakle, tu jezivu noć morala provesti sa dva muškarca... trudeći se da nijednog ne uvredi, da bude podjednako nežna i pažljiva i prema jednom i prema drugom!?
To je bio podvig i ona ga je uspešno izvela! Sa veštinom, dostojnom svakog divljenja! Ona je mužu poklonila... ono što je morala, dok je meni posvetila sve svoje misli i sav tekst! Jedino što je meni, u toj situaciji, mogla da pruži... Sve što je govorila mužu - govorila je glasno, vikala je - da ja u šifonjeru čujem. Ona je govorila meni, ja to dobro znam, shvatio sam - a njen muž je odgovarao umesto mene. Budi jak! Izdrži još malo! Izdrži! Čuješ li me, ja sam tvoja! Čujem! Muž je odgovarao glasno, a ja sam šaputao u šifonjeru: „Jak sam... Izdržaću... Čujem te, ti si moja!"O, kako sam je razumeo i voleo... Kako sam bio pun poštovanja i divljenja prema takvoj njenoj žrtvi!... I danas, sada, ovo iznosim isključivo kao svoj mali prilog, svoj kompliment ovoj ženi i ženi uopšte...
"A ja, ja sam sve ono sto nikad ne biste ni predpostavili.
I nisam, ama bas nista od onog sto bi se moglo reci o meni na prvi pogled"
Acta non Verba
|
|
| |
|
| Legenda: [Administrator] [Super Moderator] [Moderator] [Urednik] [Forum Moderator] [VIP] [Donator] [Korisnik] |
|
