|
|
post # 1 | 2014-12-15 , 11:09 PM
|
Bio jednom jedan mladić, prilično nezreo u svom životu, ali spreman učiti. Imao je snažnu naklonost za antikvitete i uvek je bio nestrpljiv za posećivanje različitih trgovina antikviteta tokom svojih odmora u Europi.
S vremenom je razvio snažno zanimanje za antičku keramiku, a posebno za šoljice čaja. Osjećao je da su sve imale svoje jedinstvene priče…
Jednom je, u nekom mračnom zabitom antikvarijatu, uočio iznimno lepu šoljicu s jasnim turskim uticajem. Upitao je prodavača:
– Smem li videti onu izuzetno lepu šoljicu tamo? Čini se da dolazi iz Turske…
Kad mu je prodavač predao šoljicu, mladić ju je pomno počeo proučavati i divio se njenoj lepoti. Pitao se kako je moguće da nešto ovako lepo uopšte postoji. Odmah ju je kupio bez razmišljanja i postavio je na posebno mesto u svom domu. Gledajući je s kauča, kako blista u svom svom sjaju, mladić je počeo razmišljati i polako utonuo u san…
Šoljica je počela govoriti…
– Ja nisam uvek bila šoljica. Bilo je vreme kada nisam imala pojma šta znači služiti nečemu. Bila sam samo pasivna hrpa crvene gline na zemlji. Živela sam puno, puno tisuća godina, svedok sam ratovima i mirnim periodima koji su dolazili i odlazili. Čitave civilizacije su prešle preko mene dok sam sedela tamo i čekala… Šta sam čekala, ne znam, ali sam imala duboki osećaj kako ovo nije život kojem sam namenjena. Onda je jednog dana došao moj gospodar. Odveo me u svoj dom i postavio na svoj sto. Nisam bila sigurna šta sledi, ali sam osećala da se nešto posebno sprema. Na moje iznenađenje, on me počeo udarati o drveni sto! Iznova i iznova me udarao i mesio svojim rukama dok konačno nisam vrisnula: “Ne radi to! Ostavi me na miru!” Ali, on se samo nasmešio i nežno rekao.” Ne još “
Šoljica je postajala sve više i više uživljena dok je govorila šokiranom mladiću. “Onda, whoommmm! Bila sam stavljena na kolovrat i vrtila se ukrug neprekidno dok nisam izgubila sav osećaj za orijentaciju. “Zaustavi to! Zar ne vidiš da postajem bolesna? Skini me s kolovrata!” Ali, gospodar je samo klimnuo s razumevanjem i tiho rekao: “Ne još!” Nastavio je da me presavija i oblikuje i onda me je pažljivo stavio u… pećnicu! Nikad pre nisam osetila takvu toplinu. Vrištala sam i lupala na vrata. “Toplije je nego u paklu; gorim u pepeo! Molim te izvadi me odavde pre nego što bude prekasno!” Mogla sam ga videti kroz maleni otvor i mogla sam samo čitati s njegovih usana dok je micao glavom s jedne strane na drugu i tiho govorio: “Ne još!”
Kad sam mislila da ne mogu više podneti vrućinu, vrata su se otvorila. Pažljivo me izvadio i stavio me na policu gde sam se počela hladiti. Osećala sam se tako dobro kad me ostavio na miru.
Ali to nije bio kraj. Nakon što sam se ohladila, pažljivo me podigao, pogledao me i očetkao prašinu. Zatim je doneo boju s natpisom: glazura. Isparavanja su bila strašna! Mislila sam da sam gotova! “Molim te… nemaš milosti! Zar ne shvaćaš moju muku? Molim te, molim te odustani od mene! Molim te! Prestani!” Ali, on je samo klimnuo glavom i rekao:”Ne, još nisi još spremna!”
Neočekivano i vrlo brzo vratio me opet u pećnicu. Bilo je duplo toplije nego prvi put. Osećala sam kako sada sigurno dolazi moja smrt… Molila sam. Kumila. Pretila. Vrištala sam. Konačno sam plakala bez suza. Čak bez vrućih suza. Bila sam uverena da više nikad to neću moći. Bila sam spremna odustati. Upravo tada – kada sam malaksala, otvorila su se vrata i on me izvadio. I opet me je stavio na policu da se ohladim. Čekala sam… i čekala… i čekala. Što će se sledeće dogoditi?
Oko sat vremena kasnije vratio se i stavio ogledalo ispred mene i rekao: “Pogledaj se!” U odrazu sam videla nešto jedinstveno. Lepotu koje se ne može opisati. Uvek sam se smatrala samo hrpom zemlje, ali sam osećala da mogu više… Tiho sam izustila: “To ne mogu biti ja. Previše je lepa…”
S vrlo saosećajnim glasom je rekao: “To je ono što trebaš biti.” I onda je objasnio: “Znam da te bolelo kad sam te valjao i mesio na stolu. Ali, da nisam izbacio vazduh iz tebe, ti bi se slomila. Znao sam da si izgubila sav osećaj za orijentaciju kada sam te brzo okretao. Ali, bez toga nikada ne bi mogla doći u ovaj oblik. Znam da su isparavanja boja glazure bila nepodnošljiva kad sam te celu oslikavao. Ali, da to nisam učinio, ti ne bi imala nijednu boju u svom životu i ne bi očvrsnula. A kad sam te stavio u drugu pećnicu, znao sam da će to biti najteži deo. Ali, bez toga bi se polomila vrlo lako kad realnost života dođe. Veruj mi, sve što sam učinio je za tvoje dobro. Sad si ono što sam imao na umu kad sam te prvi put video na zemlji. Sad si potpuna.” S ovim je šoljica čaja prestala govoriti – ali su suze zahvalnosti dolazile s njenog ruba…
Mladić se probudio i odlučio da će šoljicu koristiti samo kad bi nešto nudio Bogu. Nikad nije zaboravio lekciju koju je od nje dobio. I kad je god bio u teškoj situaciji i u sebi vrištao “Prestani! Ostavi me na miru!”, setio bi se reči: “Ne još…!” Međutim, postao je takođe i zahvalan, jer je znao da je sve što se dogodilo aranžman Gospodina da ga učini onakvim kakav je trebao postati…
Bog zna šta radi za svakog od nas. On je lončar, a mi smo glina. On će nas oblikovati i izložiti nas količini nevolja iz kojih trebamo učiti i to će uvek biti nevolje koje smo u stanju podneti kako bismo spoznali koja je naša uloga u ovom životu.
"Dream big," they say. "Shoot for the stars." Then they lock us away for twelve years and tell us where to sit, when to pee, what to think. Then we turn 18 and even though we've never had an original thought, we have to make the most important decision of our lives. And if you don't have the money and you don't really have the grades, a lot of the decision gets made for you.
|
|
| |
|
|
post # 2 | 2014-12-16 , 0:06 AM
|
dobra prica 
FORTIS FORTUNA ADIUVAT
|
|
| |
