|
Misterija Atlantide: Između jave i sna
|
Ocenite članak: 0
|
|
 pregleda: | 1391 | | Dodao/la: | Gale | | datum: | 2014-11-04 |
|
Atlantida je legendarno “izgubljeno” ostrvo, za koje se dugo verovalo da je domovina napredne drevne civilizacije, čija bi mudrost mogla da donese mir u svetu.
Ideja o Atlantidi oduševljavala je sanjare i okultiste vekovima.
Za razliku od mnogih legendi čije je poreklo izgubljeno u vremenu, mi znamo tačno kada i gde se prvi put pojavila priča o Atlantidi.
Ona je opisana u Platonovim dijalozima “Timaj” i “Kritija” napisanim oko 330. godine pre nove ere.
Iako se Atlantida smatra mirnom utopijom, ona koju je Platon opisao sasvim je drugačija.
U knjizi “Prevare, mitovi i misterije: nauka i pseudonauka u arheologiji”, profesor arheologije Ken Feder sumira Platonovu verziju priče: “Tehnološki sofisticirano, ali moralno palo carstvo – Atlantida – pokušava silom da uspostavi svetsku dominaciju. Jedino što joj stoji na putu je relativno mala, ali duhovno čista i moralno neukaljana grupa ljudi – drevni Atinjani. Uprkos slabim šansama, Atinjani uspevaju da pobede daleko moćnijeg protivnika, zahvaljujući snazi njihovog duha. Zvuči poznato? Platonovi dijalozi o Atlantidi zapravo su drevna grčka verzija ‘Ratova zvezda’”.
Kao propaganda, legenda o Atlantidi više se ticala heroja Atinjana, nego potonule civilizacije. Da je reč o takvom društvu i da njegovi ostaci danas nekim čudom budu pronađeni, njegovi stanovnici bi verovatno pokušali da nas ubiju i porobe.
Jasno je da ju je Platon izmislio kao sredstvo za građenje priče, jer nigde drugo na svetu ne postoje nikakvi pisani tragovi o takvom društvu.
Postoji mnogo sačuvanih tekstova njegovih savremenika, ali i prethodnika i sledbenika, u kojima bi se sigurno pomenulo takvo izuzetno mesto. Međutim, takvih dokaza nema.
Izranjanje Atlantide
U protekla dva milenijuma niko nije mnogo mislio o Atlantidi; to je bilo zamišljeno mesto pomenuto u priči drevnog grčkog filozofa.
Ideja o tome da je Atlantida zapravo postojala zapravo je tekovina novijeg doba, a prvi ju je u tom kontekstu pomenuo pisac Ignacijus Doneli 1881.
On je verovao da je najveći deo dostignuća starog sveta, poput metalurgije, poljoprivrede, religije i jezika, nekako potekao s Atlantide.
U suštini, on je smatrao da drevne kulture nisu bile dovoljno sofisticirane da samostalno dođu do takvih tekovina, pa da su ih zapravo nasledili od neke moćnije civilizacije.
(Slična je i više puta diskreditovana ideja o “drevnim astronautima” prema kojoj su vanzemaljci pomogli Egipćanima da sagrade piramide).
Kasniji pisci nastavili su Donelijev rad, dodajući svoja mišljenja i spekulacije. Među njima je i čuveni vidovnjak Edgar Kejs koji je priči o Atlantidi dao hrišćanski obrt.
On je navodno svojim moćima proinikao u dušu mnogih ljudi koji su, tvrdio je on, u prošlom životu bili Atlantiđani.
Nažalost, ni jedna informacija nije bila pouzdana i Kejs je pogrešno predvideo da će Atlantida biti pronađena 1969.
Čarls Berlic, autor brojnih popularnih knjiga o paranormalnim i neobjašnjenim fenomenima, istraživao je Atlantidu i 1969. napisao knjigu pod nazivom “Misterija Atlantide”. Berlic, čija je porodica stvorila čuveni kurs učenja jezika, ne samo da je bio ubeđen da je Atlantida postojala, nego i da je ona uzrok misterije Bermudskog trougla.
Berlicove ideje o Bermudskom trouglu i Atlantidi opovrgao je naredne godine istraživač Leri Kuš, autor knjige “Misterija Bermudskog trougla – rešena”.
Na hiljade knjiga, magazina i sajtova, od tad je posvećeno legendarnom ostrvu, a ideja o njemu opstaje i danas.
“Izgubljeni” kontinent
Uprkos tome što Atlantida sasvim jasno potiče iz fikcije, mnogi ljudi su vekovima tvrdili da iza mitova mora biti neke istine i spekulisali gde je mogao da se nalazi drevni kontinent.
Bezbrojni “stručnjaci” su je “pronalazili” na najrazličitijim krajevima sveta, ali uvek na osnovu istih činjenica.
Neka od tih mesta su Atlantski okean, Antarktik, Bolivija, Turska, Nemačka, Malta i Karibi.
Platon je međutim bio sasvim jasan u pogledu toga gde se ona nalazi: "Ta sila došla je sa Atlantika, jer u to vreme Atlantik beše prohodan. Tamo je ležalo ostrvo ispred tesnaca koji zovete Herkulovim stubovima. Ostrvo je bilo veće od Libije i Azije zajedno i nalazilo se na putu do drugih ostrva, preko kojih ste mogli doći do kontinenta na drugoj strani koji je okruživao pravi okean; jer ovo more unutar Herkulovog tesnaca samo je luka sa uskim prolazom, a to drugo je pravo more i zemlja oko njega može se istinski nazvati kontinentom."
Drugim rečima, ona se nalazila iza Herkulovih stubova, odnosno današnjeg Gibraltara, na ulazu u Sredozemno more. Ipak, ona nikad nije pronađena ni u Atlantiku, niti bilo gde drugo.
Nema traga tom ostrvu, uprkos napednoj tehnologiji kojom se služe okeanografi i tehnikama mapiranja okeanskog dna koje postoje već nekoliko decenija.
Gotovo je nemoguće da su svi istraživači u istoriji uspevali da “promaše” kopnenu masu “veću od Libije i Azije zajedno”.
Štaviše, tektonske ploče ukazuju da je nemoguće da Atlantida postoji, jer su se kontinenti udaljavali, a morsko dno širilo, a ne skupljalo, tokom vremena.
Atlantida jednostavno nije imala gde da potone.
Kako to kaže Ken Feder: “Geologija je jasna, ni jedna velika kopnena površina nije mogla potonuti u oblasti u koju je Platon smestio Atlantidu. Zajedno, moderna arheologija i geologija daju nedvosmislenu presudu: Atlantida ne postoji i takva civilizacija nikada nije postojala”.
Pogrešne interpretacije
Jedini način da se od Atlantide stvori misterija (pod pretpostavkom da je nekada zaista postojala) je taj da se ignorišu očigledni dokazi o tome da je deo poučne priče i da se promene detalji u Platonovoj verziji.
Dodavanjem i pogrešnom interpretacijom detalja Platonovog rada, gotovo svaka lokacija može da se pretvori u “onu pravu”.
Naučni i naučno fantastični pisac Lajon Spreg de Kamp temeljno je diskreditovao priču o Atlantidi u knjizi “Izgubljeni kontinenti: Tema Atlantide u istoriji, nauci i literaturi” iz 1970.
“Ne možete promeniti detalje Platonove priče i dalje tvrditi da je reč o Platonovoj priči. To je kao kada biste rekli da je legendarni kralj Artur, zapravo Kleopatra; sve što je potrebno je da Kleopatri promenite pol, nacionalnost, doba u kom je živela, temperament, karakter i druge detalje, pa da sličnost postane očigledna”, piše on.
Tako legendu o Atlantidi drže u životu mašta i fascinacija entuzijasta kojima se dopada ideja o skrivenoj, davno izgubljenoj utopiji. Ipak, “izgubljeni grad Atlantida” nikad nije izgubljen; on je tamo gde se oduvek nalazio – u Platonovim knjigama.
IZVOR
| |
